|
 Izolacija i emigracija osudili su na izumiranje ovu drevnu zajednicu slovenskih muslimana u udaljenom planinskom skrovistu.
Pise: Olivera Stojanovic iz Dragasa (BIRN)
"Kroz istoriju smo nekoliko puta prihvatali razlicite religije, jezike i kulture da bismo olaksali sebi zivot i da ne bismo nestali", kaze Aslan Hamza, Goranac sa Kosova.
Osam godina posle okoncanja rata na Kosovu, Goranci poput Hamze strahuju da bi uskoro mogli potpuno da izgube svoj osobeni identitet.
"Takav trend odgovara sadasnjim (albanskim) vlastima", dodaje on. "Jer bez obzira na to koliko smo mali kao zajednica, mi smo i dalje Goranci i ne mozemo biti nista drugo".
Goranci vec vekovima zive na planinama na jugu Kosova. Tacno poreklo njihove zajednice gubi se u dalekoj proslosti, ali rasireno je verovanje da su u pitanju Sloveni koji su primili islam za vreme Turskog carstva i zadrzali srpski jezik.
Njihov broj nikada nije bio veliki. Prema popisu iz 1991. godine, u regionu Gore, na tromedji Srbije, Albanije i Makedonije, zivelo je oko 20.000 Goranaca.
Danas je taj broj znatno manji i vecina strucnjaka veruje da ih u Gori nije ostalo vise od 6.000, sto je jedva dovoljno za opstanak zajednice.
Ukljesteni izmedju srpskog i albanskog nacionalizma, Goranci u sve vecem broju odlaze u inostranstvo, gde se suocavaju sa slicnim procesom asimilacije.
Ako ostanu kod kuce, osudjeni su na siromastvo i nezaposlenost. U isto vreme, ova zajednica je pocepana unutrasnjim podelama - posledica lojalnosti srpskim vlastima do 1999. godine, koja im se sada sveti.
"Male zajednice su uvek primorane da biraju strane u sukobima. Mi sada placamo visoku cenu za to sto su Goranci dobrovoljno ili prisilno pristupali jednoj od sukobljenih strana na Kosovu", rekao je lokalni stanovnik uz zahetv da ostane anoniman. "Neutralnost nam nikad nije bila na raspolaganju", dodao je on.
Tokom poslednjih nekoliko godina, Goranci su zbog lojalnosti Srbiji bili izlozeni neprijateljstvu kosovskih Albanaca. Mada se bezbednosna situacija u poslednje vreme popravila, strah i nepoverenje su i dalje izrazeni.
"Nesigurnost se uvukla u sve pore svakodnevnog zivota, a beda i politicki sukobi su sada zauzeli mesto straha od fizickog zlostavljanja", izjavio je Abdi Alija, koordinator Vlade Srbije za Goru i clan Gradjanske inicijative u Gori.
"Prolazimo kroz najtezi period, jer pomoci nigde na vidiku, a nalazimo se pod stalnim pritiskom da prihvatimo asimiliaciju", dodaje on.
Stanovnike ovog regiona predstavljaju dve suprotstavljene politicke stranke.Za Gradjansku inicijativu se u Gori veruje da odrzava bliske kontakte sa Srbijom, dok se za Demokratsku partiju Vatan, na cijem je celu Sadik Idrizi, kosovski ministar zdravstva, smatra da je bliza strankama kosovskih Bosnjaka.
Idrizi veruje da Goranci imaju najvece sanse da se odupru asimilaciji imaju ako se pridruze vecoj bosnjackoj zajednici. Gradjanska inicijativa se ostro protivi takvom kursu i tvrdi da ce to lisiti Gorance njihovog identiteta i bastine.
"To sto se izjasnjavam kao Bosnjak ne znaci da u isto vreme nisam i Goranac", kaze Idrizi. "Niko ne moze tvrditi da je posveceniji Goranac od mene, a ja verujem da je najjace oruzje protiv asimilacije prihvatanje bosnjackog identiteta".
On veruje da je sprecavanje vezivanja zajednice za Bosnjake kontraproduktivno i da ide u prilog onima koji su "na platnim spiskovima Beograda".
"Sve je vise onih koji shvataju da je prihvatanje bosnjackog identiteta kljuc naseg opstanka", dodaje on. "Sve vise ljudi shvata da nismo protiv goranstva na lokalnom nivou i da ideja o Gorancima kao zasebnoj etnickoj grupi ne daje nikakve cvrste garancije za ocuvanje naseg identiteta".
Ipak, njegovi protivnici smatraju da podrska iz Srbije, mada nedovoljna, moze odrzati zajednicu u zivotu i kao zasebnu etnicku grupu.
"Oko 350 ljudi dobija mesecnu pomoc u iznosu od 135 evra", izjavio j Abdi Alija. "To ne moze resiti nase probleme, ali bar predstavlja neku pomoc, koja stanovnicima Gore daje nadu da ce se jednom osecati sigurnije".
Lokalne politicke podele izazivaju podeljenost i unutar porodica. Jedan otac je izjavio da nikada ne bi prihvatio neki drugi identitet nakon sto je 50 godina ziveo kao Goranac. Ali njegov sin smatra da je bolji zivotni standard daleko vazniji od etnickog identiteta.
"Vise mi nije vazno da li sam Goranac, Bosnjak ili nesto drugo", kaze sin."Ne zelim da sa svojih 38 godina zivim kao penzioner".
Cini se da je vreme zaista stalo u Gori, koja podseca na svet od pre 50 godina. Dnevni poslovi su usporeni i cini se da vecina lokalnog stanovnistva nikuda ne zuri.
"Nekada smo ziveli od stocarstva, ali danas u citavom regionu nije ostalo vise od 50 krava", kaze Alija Vurani. "Mnogi ljudi su ostali bez posla nakon sto je jedina fabrika u regionu, koja je hranila mnoge porodice, zatvorena posle privatizacije."
Vurani hrani petoclanu porodicu od svoje penzije. Njegova supruga Safija doprinosi kucnom budzetu tako sto prodaje pletivo retkim posetiocima.
"Kupci se pojavljuju preko leta kada ljudi koji su otisli u inostranstvo dolaze ovamo na odmor", kaze ona. "Tradicija je ovde i dalje jaka, narocito kada se vencavaju mladi parovi, a moji proizvodi cine lep svadbeni poklon".
Gora donekle ozivi preko leta, ali je tokom ostalih devet meseci godine deprimirajuce tiha. Alija Vurani kaze da ljudi i dalje odlaze, a oni koji se vracaju su malobrojni. Mladi i sposobni odlaze cim im se ukaze prilika.Ostaju samo stari i bespomocni.
"Ovde ima dosta obrazovanih ljudi, narocito lekara. Ali u nasim selima nema bolnica i domova zdravlja, pa deca odlaze, jer ne mogu naci posao", naglasava on.
Nereseni status Kosova i neizvesnost koja zamagljuje buducnost takodje otezavaju poziciju Goranaca.
U pet osnovnih i jednu srednju skolu u Gori upisano je oko 1200 ucenika. Najveci deo programa je na srpskom jeziku, jer vecina ucenika ne govori albanski, a skolovanje nastavljaju u Srbiji.
Samo u nekoliko sela postoje odeljenja u kojima se nastava odvija po reformisanom kosovskom programu na bosnjackom jeziku.
Srbija medjutim ne priznaje ovaj program, pa takvi ucenici skolovanje mogu nastaviti samo u srednjim skolama u Bosni i Makedoniji.
"Roditelji ne vole reformisani kosovski program, jer onda moraju nastaviti skolovanje dece u inostranstvu, a to kosta", izjavio je Abdi Alija.
Sa izuzetkom jednog dela Univerziteta u Pristini, koji je preseljen u severni deo Mitrovice koji kontrolisu Srbi, na Kosovu nema visokih skola na srpskom jeziku.
Sa tako suzenim perspektivama, mnogi mladi ljudi u Gori najvise vremena provode u sklepanim barovima. Nedzmedin, star 26 godina, sedi u jednom takvom baru - zadimljenoj sobi bez prozora u kojoj je jedini ukras dzinovski poster Lepe Brene.
"Ujutro prvo popijem kafu i onda se prosetam kroz selo", kaze on. "Posle isteram stoku na pasu, i tako mi prolaze dani. Ne znam sta bih radio sa sobom da nema tableta za smirenje".
U Gori postoji velika traznja za takvim lekovima. "Tako dani nekako prolaze, a tablete umiruju moj bes zbog toga sto nisam u stanju nista da promenim i ne mogu da dodjem do novca", kaze Nedzmedin.
Ovaj mladic veruje da ce jednog dana otici iz Gore, kao i njegov stariji brat. Kaze da je njegovo razocaranje dodatno pojacano obecanjima koja su Vlada Srbije i medjunarodne institucije davale, ali ih "nisu odrzale".
Abdi Alija se slaze. "Pitanje nije da li ce region napustiti svi oni koji to mogu. Pitanje je kada ce se to dogoditi", kaze on.
Olivera Stojanovic je beogradski nezavisni novinar. Balkan insajt je BIRN-ova internet publikacija.
Ovaj clanak je publikovan uz podrsku Ambasade Britanije u Beogradu i Nacionalne fondacije za demokratiju - NED, u okviru BIRN-ovog projekta medijske obuke za izvestavanje o manjinama
BIRN
 Citiraj ovaj tekst na tvom sajtu | Pregleda: 812
|
